Ljubav? Sranje. Da.

Tocno to je ljubav. Sranje.

Ima li se smisla truditi?
Traziti ju?
Nadati se?

Nadati se necemu.. necemu nedostiznom?

Ljubav je nedostizna?
Da.

Uvijek i zauvijek cu traziti ljubav. Cijeli zivot. Trazim.
U meduvremenu i patim. Patim trazeci to.
Jer u sebi znamo da to necu naci.
Znam da to za mene ne postoji.

Jedino sto mi ostaje je nada.
To je jedino sto mogu raditi da ne boli.
Da ne tjera u plac.
Nada. To mi je kao utjeha. Na neki glupi nacin.

Iako i s vremenom i to gubi smisao.

Kada ni nada nece imati smisla. Sta mi ostaje?
Patnja? Bol? Tuga?

Ili to. Ili mozda cu imati srece pa toga nece ni biti.
Nece biti samoca. Tuge.
Nadam se. Opet.

Stalno se nadam. Kao da sve sto zelim nemam.
I to mi treba. A nemogu to dobiti.
Jedino se mogu nadati (opet) .

Nada, nada, nada.
Kao da mi se zivot vrti oko nade.
Zar sam toliko jadna? Da je moj zivot samo nadanje.
Nadanje onome sto me cini sretnom.
Nadanje onome sto nemam, a zelim svim srcem.
Nadanje ljubavi, jedinom sto mi treba vise od svega. Trenutno.

Da. Tocno to.
Ljubav. To je sve sto zelim.
Sve sto trebam.
I jedino sto mi fali do potpune srece.

Imam li to? Nemam. Ne.
Zasto?
Ne znam.

Mozda ja to ni ne zasluzujem?
Mozda ljubav nije za mene?
Mozda sam ja pregrozna za ljubav?
Mozda svaku trunku ljubavi koje dobijem upropastim, unistim?
Mozda...

Ne znam odgovor. Niti zelim znati.

Zelim zivjeti u neznanju. Barem malo.
Mozda bi istina bolila. Zato zelim neznati.
I u tome uzivati.
Barem se truditi.

Nadam se (opet) da cu ju jednom imati.
Onu predivnu, prekrasnu, najlijepsu, sretnu, ispunjujucu ljubav.
( Ako to uopce postoji.)


Nadam se...